Metabolizam kancerogene ćelije i glukoza kao njena hrana
Ćelijama raka je potreban šećer (glukoza). U stvari, one same mogu da ga stvore, ne dovoljno da bi rasle, ali dovoljno da prežive. Maligne ćelije onda traže čoveka da ih nahrani šećerom kako bi rasle. Unosom šećera, čovek to i radi, čineći uslugu malignim ćelijama, dok sebi čini nemerljivu štetu koja ga vodi u smrt.
Nemački biohemičar i fiziolog Oto Varburg (Otto Warburg) dobio je 1931. godine Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu, kao rezultat istraživanja metabolizma tumora i procesa disanja ćelija, a naročito za otkriće o prirodi i načinu delovanja respiratornih enzima.
Warburg efekat
Otto Warburg je primetio da se metabolizam ćelija raka razlikuje od metabolizma normalnih zrelih ćelija. Normalne ćelije koriste mitohondriju, kao malo energetsko postrojenje koje se nalazi u njima da bi veliki deo svojih energetskih potreba stvorile iz kiseonika. Ovo je aerobni proces. Nasuprot tome, ćelije raka se pri procesu proizvodnje energije uglavnom oslanjaju na glukozu (šećer) i ovo je anaerobni proces, koji se naziva glikoliza. Paradoks je da se ćelije raka oslanjaju na glikolizu, čak i onda kada im je dostupan kiseonik. Ova pojava se naziva aerobnom glikolizom, a po pomenutom naučniku koji ju je otkrio i objasnio, zove se i Warburg efekat.
Mnogo decenija kasnije, ovo zapažanje koristili su lekari kako bi bolje vizuelizovali tumore pomoću PET skenera (Pozitronska Emisiona Tomografija). Međutim, nije bilo poznato kako precizno tumorske ćelije obavljaju ovu promenu metabolizma, niti se znalo da li je ta promena neophodna za rast tumora.
Sada, pojavom dva istraživanja u martu 2008. godine u časopisu “Nature”, pomognuto je da se pruže odgovori na ova pitanja. Istraživači sa “Beth Israel Deaconess Medical Centre (BIDMC)” i “Harvard Medical School” utvrdili su da je metabolički proces, poznat pod nazivom Warburg efekat, od suštinske važnosti za brzi rast tumora, identifikujući M2 oblik piruvat kinaze (PKM2), inače enzima koji učestvuje u metabolizmu šećera, kao važan mehanizam koji stoji iza ovog procesa.
Warburg efekat je jedinstven proces kod većine karcinoma. Ovaj fenomen se karakteriše povećanjem potrošnje glukoze i oslanjanjem na glikolizu za proizvodnju adenozin trifosfata (ATP), uprkos raspoloživom izvoru kiseonika.
Metabolizam kancerogene ćelije
Na gornjoj slici, žutom bojom obojeni deo ćelije zove se citosol i to je mesto gde započinje proces proizvodnje energije. Najpre, molekuli glukoze propuštaju se u ćeliju kroz ćelijsku membranu procesom difuzije. Molekuli glukoze u tom žutom delu ćelije (citosolu) ne ostaju slobodni dugo vremena, jer bivaju angažovani u biohemijskom procesu proizvodnje onoga što ćelije najviše vole, a to je njihova omiljena hrana – adenozin trifosfat (ATP).
Proces koji nastaje u citosolu zove se glikoliza. Ona nije naročito efikasna, jer su samo dve porcije (dva molekula) ATP dostupne za sve potrebe ćelijskog metabolizma. Obično, da bi se zadovoljio ogroman apetit normalnih ćelija, mala energetska postrojenja (mitohondrije) uzimaju nusproizvod glikolize, a to je piruvat, i pretvaraju ga u 36 porcija. Da bi postigle ovakvo čudo, mitohondrije koriste kiseonik.
Ono što je Otto Warburg otkrio jeste da se većina ćelija raka oslanja samo na prvi deo procesa energije, tj. na glikolizu. Ćelije raka koriste glukozu kako bi proizvele hranu za sebe (ATP), a njihove mitohondrije nisu uključene u proces proizvodnje ćelijske hrane, jer se oslanjaju na glikolizu koja je manje efikasan način proizvodnje (samo 2 molekula ATP), pa im treba više glukoze da zadovolje svoj ogromni apetit.
U poređenju sa normalnim ćelijama, koje mogu da iz jednog molekula glukoze proizvedu 36 do 38 porcija ATP, ćelijama raka će biti potrebno 19 molekula glukoze da bi se proizvela ekvivalentna količina (38 ATP = 2 ATP x 19 molekula glukoze). Iz ovih brojeva se vidi da su ćelije raka ogromni potrošači glukoze kako bi potpuno zadovoljile svoje potrebe za šećerom.
Uloga enzima u procesu glikolize
Aerobna glikoliza (Warburg efekat) dešava se zbog reprogramiranja metaboličkih gena, a to je proces koji dozvoljava ćelijama raka da funkcionišu više kao fetalne ćelije i omogućava većem delu metabolita glukoze da budu uključeni u sintezu makromolekula više nego da sagore kao ugljen dioksid (CO2). Drugim rečima, glukoza se više koristi za replikaciju nego za metabolizam normalnih ćelija.
Novija istraživanja pokazala su da jedan enzim čini ogromnu razliku, a to je piruvat kinaza. To je enzim koji se uključuje u poslednjem koraku procesa glikolize.
Piruvat kinaza postoji u dve verzije (izoforme) – M1 i M2.
M1 izoforma je izražena u većini odraslih tkiva, dok je M2 izoforma isečena varijanta M1, koja do izražaja dolazi tokom embrionalnog razvoja. Zabeleženo je da tumorska tkiva isključivo izražavaju embrionsku M2 izoformu piruvat kinaze.
S obzirom na to da se piruvat kinaza M2 izražava tokom embrionalnog razvoja i u mnogim netransformisanim ćelijskim linijama, malo je verovatno da dođe do transformacije M2, već naprotiv, prisustvo piruvat kinaze M2 doprinosi metaboličkom okruženju koje je podložno ćelijskoj proliferaciji (množenju).
Na kraju procesa glikolize, enzim piruvat kinaza pomaže u finalnoj proizvodnji dva molekula ATP i jednog molekula piruvata. Ovaj molekul piruvata dolazi do mitohondrije, gde se transformiše u 36 molekula ATP. “Čuvar” koji stoji na prednjem delu mitohondrije je njen enzim – piruvat dehidrogenaza (PDH). Bez PDH, piruvat nastao u procesu glikolize ne bi mogao da uđe u veoma efikasno energetsko postrojenje sadržano u mitohondriji.
Glukoza kao hrana kancerogene ćelije
Ćelijama raka trebaju zalihe šećera kako bi rasle. Glikoliza predstavlja proces razgradnje glukoze kojim se obezbeđuje energija. U zdravoj ćeliji, glukoza se u ćelijskoj citoplazmi konvertuje višestepenim procesom u piruvinsku kiselinu, koja dolazi do mitohondrija da bi sagorela u drugom višestepenom procesu uz prisustvo kiseonika. Ovaj proces podrazumeva prenos elektrona u mitohondrijalne membrane.
Zdrave ćelije mogu koristiti i druge oblike hranljivih materija, kao što su masti, dok ćelije raka to ne mogu. One samo mogu da izvuku energiju iz procesa glikolize i fermentacije u citoplazmi. Mitohondrije su isključene iz ovih procesa. Dodatna komplikacija je da pod normalnim okolnostima mitohondrije regulišu ćeliju – ako je nešto nepovoljno u ćeliji, mitohondrije mogu da izazovu njenu smrt. Ovaj mehanizam se gubi kod kancera. Čak iako je kiseonik pohranjen u ćelijama, postoji mala verovatnoća da će se mitohondrije aktivirati.
Maligne ćelije stvaraju sopstvenu energiju iz prvog koraka normalnog procesa, ali u odsustvu kiseonika. Ovaj proces zove se anaerobna glikoliza.
Otpadni proizvod iz procesa anaerobne glikolize je mlečna kiselina, koja može da se razloži samo u jetri. Dakle, mlečna kiselina polazi iz ćelije raka i stiže do jetre gde se razgrađuje, a otpadni proizvod tog procesa je glukoza! Ona zatim ide nazad da nahrani ćelije raka, tako da ovaj ciklični proces može preovladati čitavim organizmom. Naravno, kako kancer raste, njemu je potrebno sve više glukoze.
Ishrana kod malignog oboljenja i kontrola šećera
Najvažnije pravilo u borbi protiv raka je da se iz ishrane izbace šećeri – čokolada, kolači, keks, sladoled, gazirana bezalkoholna pića, obrađena i pakovana hrana.
Osim ovoga, potrebno je pokušati rak “izgladnjivati” nedostatkom glukoze. Ćeliji raka je potrebna glukoza, ali posle posta (uzdržavanja od hrane), njena prisutnost u organizmu je mala. Zdrave ćelije mogu da sagore masti uz pomoć ketoze, ali ćelije raka to ne mogu. Različiti rezultati pokazali su različite situacije – od smrti ćelija kancera pa do ograničenja u rastu tumora.
Sledeći korak u ishrani (jer prema istraživanjima 70 odsto pacijenata ne žele da posti) jeste dodavanje kvalitetnih proteina (sveža riba i organska piletina) i dobrih masti (ekstradevičansko maslinovo ulje, riblje ulje, laneno ulje i kokosovo ulje). Ovakav način ishrane zove se ketogena dijeta, a istraživanje sprovodeno u vezi sa njom utvrdilo je njenu korist u lečenju tumora mozga. Prvi rezultati već obećavaju.
Ovde se postavlja i pitanje kaheksije (telesno slabljenje usled malignog oboljenja). Bostonski profesor biologije Tomas Sifrid (Thomas Seyfried) tvrdi da riblje ulje može da smanji rizik od kaheksije, kao što je pokazano u istraživanju raka pluća iz 2012. godine.
Američki lekar Džozef Gold (Joseph Gold) i nekolicina ruskih stručnjaka imaju daleko kontroverzniji pristup koji preporučuje da oboleli od raka uzimaju hidrazin sulfat koji blokira glukozu. Ovaj način je u medicinskim krugovima izazvao žestoku raspravu.
Još jedan jeftin alternativni način lečenja je uz natrijum dihloracetat (DCA), koji je bio predmet ograničenih istraživačkih studija na Medicinskom fakultetu u Alberti. I ovo jedinjenje ima svoje kritičare, ali su klinička ispitivanja počela. Istraživači veruju da ovo jedinjenje može izazvati smrt kancerogenih ćelija, tako što se reaktiviraju mitohondrije u ćelijama koje trenutno koriste glikolizu kao sistem za proizvodnju energije. Tako se mitohondrije “bude” i započinju proces samoubijanja ćelija kancera.
Teoretski, DCA ima ogroman potencijal, ali je potrebno još više istraživanja koja bi ga podržalo. Ispostavljalo se, suviše često, da velike teorije nisu uspevale u praksi.
U krajnjoj liniji, kontrola šećera je u vašim rukama!
Činjenica je da svako ima potpunu kontrolu nad regulisanjem nivoa šećera u svojoj krvi. Izbegavanje glukoze i fizička aktivnost od 30 minuta dnevno može pomoći u kontroli nivoa šećera u krvi.
Možda nije slučajnost što “Američko društvo za rak” tvrdi da postoje nadmoćna istraživanja koja pokazuju da ishrana i vežbanje mogu povećati preživljavanje kod malignog oboljenja. Veliki broj dokaza postoji da ljudi oboleli od raka ne treba da konzumiraju šećer u svojoj ishrani, bilo da je u obliku čokolade, kolača, gaziranih bezalkoholnih pića, frapea, obrađene i pakovane hrane.