Ideja da pozitivan pogled na život pomaže u sprečavanju bolesti stara je koliko i sam život. Tokom poslednjih nekoliko decenija, polako su otkrivene intrigantne prožimajuće veze između neurologije i imunog sistema. Naučna disciplina koja nam otkriva tajne povezanosti mozga i imuniteta zove se psihoneuroimunologija.
Dobro je poznato da je stres ozbiljan okidač bolesti u organizmu, a da, nasuprot tome, prilika za srećan i ispunjen život okružen voljenim osobama može da ublaži postojeće bolove ili da određenu bolest potpuno ostavi po strani. Nešto što se nazivalo pseudonaukom u decenijama pre, sada sve više nalazi uporište u ozbiljnim medicinskim krugovima i naučnim istraživanjima.
Psihoneuroimunologija kao novija nauka daje odličnu podršku budućim medicinskim istraživanjima, tretmanima u lečenju teških bolesti i našem odnosu prema rukovanju sopstvenim stresom.
Uticaj uma na zdravlje
U najkraćim crtama pogledaćemo nekoliko očiglednih primera o tome kako psihologija dokazano utiče na čovekov imuni sistem.
TEŽAK GUBITAK – Primeri ove pojave su pojedinci, koji kada se susretnu sa smrću svog partnera, ubrzo umiru za njim. Ovakvi primeri nisu izmišljeni, već realni. Studija koja je pratila 95.647 skorašnjih udovaca i udovica, otkrila je da tokom prve nedelje žalosti za voljenom osobom, smrtnost kod njih je dvostruko veća od očekivane. Dakle, ipak postoji “ono nešto” što utiče na takav ishod.
STOMAK – Već je prilično dobro ustanovljeno da postoji jaka povezanost između zadobijenih stresnih životnih situacija i pojave određenih simptoma u funkcionanju gastrointestinalnih organa, kao što su zapaljenske bolesti creva i sindrom iritabilnog creva.
RAK – Zdravstveni radnici koji rade sa pacijentima obolelim od karcinoma dobro znaju da njihov pogled na život, kao i količina i kvalitet psihološke podrške koju dobijaju, mogu izuzetno mnogo da utiču na ishod njihove bolesti.
HIV VIRUS – Studije su pokazale značajne dokaze da povišen nivo stresa i smanjena socijalna podrška ubrzavaju progresivnost HIV infekcije.
PROBLEMI SA KOŽOM ILI DISANJEM – Psorijaza, ekcem ili astma dokazano imaju psihološke aspekte. Stresni dan na poslu može imati za posledicu svrab i češanje, kao što će astmatičari u tom slučaju posegnuti za pumpicom.
ZARASTANJE RANA – Brzina kojom se hirurški pacijenti oporavljaju povezana je sa psihološkim faktorima. Na primer, povećan nivo straha pre operacije često su povezani sa lošim ishodima, uključujući duži boravak u bolnici, više postoperativnih komplikacija ili ponovnu hospitalizaciju.
Nastanak i razvoj psihoneuroimunologije
Ader je ovu povezanost ispitivao na varijanti klasičnog Pavlovljevog ogleda sa psima, gde je lučenje pljuvačke kod pasa uslovljeno nekim audio nadražajem, svaki put pre nego što su dobijali hranu. U Aderovoj verziji eksperimenta, on je hranio pacove različitim količinama rastvora saharina, a istovremeno u njih ubrizgavao citoksan, lek koji izaziva gastrointestinalne tegobe i potiskuje imuni sistem. Kao što je i predvideo, pacovi su izbegavali da popiju ovaj rastvor.
Ader je zatim prestao sa ubrizgavanjem leka pacovima, ali je nastavio da im daje rastvor saharina. Pacovi su i dalje izbegavali da piju ovaj rastvor, a neki od njih su i umrli. On je istakao da je nivo smrtnosti pacova varirao u zavisnosti od količine rastvora koji im je bio ponuđen.
Ovakvi rezultati zaintrigirali su Adera, jer se činilo da je uslovljeno izbegavanje bio odgovor koji je očekivao, ali se neočekivano dogodilo to da je imao odgovarajući pad imuniteta kod miševa.
“Kao psiholog, bio sam svestan da nije bilo nikakvih veza između mozga i imunog sistema, tako da sam slobodno razmotrio svaku drugu mogućnost koja bi mogla da objasni ovu povezanost između veličine uslovne reakcije i stope smrtnosti. Hipoteza koja mi je izgledala razumno jeste da sam, pored uslovljenog izbegavanja odgovora, uslovio i određene imunosupresivne efekte, kada sam im ubrizgao citoksan”, rekao je Ader u jednom intervjuu 2010. godine.
Ovaj njegov eksperiment pokazao je da je neurološki signal (ukus) uspeo da izazove uslovljeno smanjenje imuniteta. Dotadašnji naučni stav da su centralni nervni sistem i imunitet u tesnoj saradnji i uvek jedno drugom podrška, ozbiljno je uzdrman ovim Aderovim otkrićima. Odjednom su mozak i imuni sistem postali “loši saradnici”.
Prateći postignuća ovih eksperimenata, nauka je sve više počela da se okreće novoj neočekivanoj interakciji nervnog i imunog sistema.
Dejvid Felten je zaslužan za sledeće veliko otkriće. On je 1981. godine otkrio mrežu nerava koji dovode do krvnih sudova i, još važnije, do ćelija imunog sistema. Njegov tim je otkrio nerve u grudnoj žlezdi (timusu) i slezini koji se završavaju u blizini klastera limfocita, makrofaga i mastocita – komponenata koje su veoma važne za imuni sistem.
Kako mozak razgovara s imunim sistemom?
Kako je oblast psihoneuroimunologije rasla i razvijala se, mnogi diskretni razgovori između psihologije i imuniteta su se sve više otkrivali.
Tokom proteklih nekoliko decenija, dubina integracije između nervnog i imunog sistema je polako bivala sve jasnija.
Ovom prilikom pomenućemo samo jednu od mreža koje igraju veliku ulogu u razumevanju toga kako psihološki stres utiče na zdravlje. U pitanju je Hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežna osa (HPA). Ona predstavlja kompleksnu mrežu direktnih uticaja i povratnih interakcija između hipotalamusa, hipofize i nadbubrežne žlezde.
Hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežna osa, skraćeno HPA, uključuje tri male endokrine žlezde, koje hormone luče direktno u krv. U pitanju su hipotalamus i hipofiza, koji se nalaze u mozgu i neurološki su susedi, i nadbubrežna žlezda, koja se nalazi na vrhu svakog bubrega. Ovo “žlezdano trojstvo” kontroliše reakcije na stres i reguliše određene procese, kao što su varenje, imuni sistem, seksualnost, raspoloženje i potrošnja energije.
Kako funkcioniše HPA?
Hipotalamus oslobađa kortikotropin-oslobađajući hormon (CRH), kao odgovor na stres, bolest, trening, kortizol u krvi i periode sna i budnosti. On ubrzo nakon buđenja doživljava vrhunac, a zatim polako opada tokom ostatka dana.
U čoveku koji je izrazito stresno raspoložen, nivo kortizola povišen je tokom dužeg vremenskog perioda. Za vreme stresa, telo veruje da se nalazi u neposrednoj opasnosti, tako da kortizol izaziva niz metaboličkih promena kako bi se obezbedila dovoljna količina energije u slučaju da to bude neohodno.
Jedna od “taktika” za uštedu energije je da se potisne “metabolički skup” imuni sistem, čime se štedi vitalna glukoza za predstojeće događaje opasne po život.
Naravno, kod današnjih ljudi, nivo stresa može da skoči iz nekoliko razloga. Vrlo mali broj ovih situacija uključuje realne pretnje po život, ali se u toku stresa može smanjiti mogućnost imunog sistema kao što telo štedi energiju za fizički napor koji nikada ne mora da dođe.
Različit stres, drugačiji odgovor imuniteta
Uporedna analiza 300 empirijskih studija pokazala je da pojedine vrste stresa menjaju različite aspekte imunog sistema. Oni su upoređivali kratkotrajne stresove, kao što je ispit, sa hroničnim stresom, poput događaja koji menja čitav život jedne osobe, kao što je npr. briga za partnera sa demencijom.
Hronični stresovi imaju tendenciju da potisnu oba tipa imuniteta.Kratkotrajni stresovi imaju tendenciju da potisnu ćelijski imunitet (tip imuniteta koji se bavi pokretnim napadačima, kao što su virusi) čuvajući humoralni imunitet (tip imuniteta koji se obično bave patogenima van ćelija, kao što su paraziti i bakterije).
Stres ima merljive efekte na snagu imuniteta, pa stoga i na njegove sposobnosti da nas zaštiti. Upravljanje nivoom stresa može pomoći maksimalnoj iskorišćenosti imunog sistema.
Takođe, ljudi u stresnim situacijama imaju merljive promene u fizičkom odgovoru na povrede, bilo da je reč o sporijem zarastanju rana, većoj učestalosti infekcija ili lošim prognozama za preživljavanje raka, o čemu smo detaljnije pisali u odeljku koji se tiče uticaja uma na zdravlje čoveka. Zato je upravljanje stresom važna sposobnost koju treba savladati, kao što je jednako bitno pružiti podršku drugima koji se nalaze u stresnim situacijama.
Dugi niz godina, imuni sistem je smatran samostalnim mehanizmom, a sve ovo navedeno u ovom tekstu pokazuje da to nije istina. Naš mozak redovno i vrlo rečito komunicira i šalje signale do ćelija imunog sistema, kao i obrnuto. To nas navodi da najjednostavnije moguće zaključimo da je priroda stresa i psihološka i fizička, a njegove manifestacije osećamo kroz bolest.