Postoji dovoljno naučnih podataka koji navode na zaključak da imuna modulacija od strane psihosocijalnih izazivača stresa ili hirurških intervencija može dovesti do stvarnih zdravstvenih promena. Iako su promene koje se odnose na zarazne bolesti i zarastanje rana pružile najjači dokaz do danas, klinički značaj imunološke disregulacije je istaknut povećanim rizicima različitih stanja i bolesti.
Izazivači stresa mogu da proizvedu višestruke posledice po zdravlje. Na primer, u jednoj epidemiološkoj studiji pokazano je da su sve smrtnosti povećane u jednom mesecu praćene ozbiljnim izazivačem stresa, a to je smrt supružnika. Teoretičari smatraju da stresni događaji aktiviraju kognitivne i afektivne reakcije, koje zauzvrat podstiču simpatički nervni sistem i endokrine promene, da bi na kraju ometali funkciju imunog sistema. Potencijalne zdravstvene posledice su dalekosežne, a uključuju stope progresije HIV infekcije, incidencu i napredovanje raka, kao i visoke stope smrtnosti kod dece.
Stres kao preduslov širenja karcinoma
Nakon hirurškog uklanjanja malignog tumora, šansa da se rak ponovo pojavi na nekoj drugoj lokaciji u telu i dalje je veoma visoka. Istraživanja Univerziteta u Tel Avivu, koja su se bavila pitanjima psihoneurominulogije kao medicinske discipline koja se sve više razvija, navela su na otkriće mogućnosti sprečavanja kancerogenih ćelija da ponovo uzmu maha. Ključ za lečenje je smanjenje stresa.
Studija koju je predvodio profesor Šamgar Ben-Elijahu, sa Odeljenja za psihologiju Univerziteta u Tel Avivu, naučno je dokazala da psihološki i fiziološki stres pre, tokom i posle operacije ima biološki uticaj koji narušava funkcionisanje imunog sistema. Prema mišljenju dr Ben-Elijahua, ova oštećenja imuniteta doprinose progresiji bolesti, posebno u kritičnom trenutku tokom onkološkog hirurškog zahvata, kada se izvadi primarni tumor.
Studija je još 2007. godine objavljena u časopisu “Brain, Behaviour and Immunity”.
“Psihološki stres od operacije zadaje udarac imunom sistemu, a to je nešto o čemu se gotovo i ne raspravlja u medicinskim krugovima. Naša studija je među prvima ukazala na to da psihološki strah ne može biti manje važan od stvarnog fiziološkog oštećenja tkiva pri suzbijanju imune sposobnosti”, kaže dr Ben-Elijahu.
Iznenađujući deo ove studije profesora Ben-Elijahua je da hormoni stresa, kao što je adrenalin, koji se oslobađaju pre i za vreme operacije, leže u osnovi razornih efekata operacije na imunu sposobnost organizma.
Do sada, doktori su pretpostavljali da je imuni sistem oslabljen usled oštećenja tkiva i odgovora organizma na njega.
“Slab imuni sistem je jedan od glavnih faktora koji podstiče metastaze raka nakon operacije. Ključna stvar je u vremenu posle operacije kancera. Postoji relativno kratak vremenski okvir, oko nedelju dana posle operacije, kada imuni sistem treba maksimalno da funkcioniše kako bi ubio preostale sitne delove tumorskog tkiva, koji su razbacani po telu”, objašnjava profesor Ben-Elijahu.
Stimulacija imunog sistema pre, tokom i posle operacije
Glavni hormoni stresa, koji najviše utiču na imunu sposobnost, oslobađaju se pre i za vreme operacije. Prekliničke studije iz 2005. godine otkrile su da blokiranje ovih hormona stresa na životinjama može da smanji metastaze karcinoma. Profesor Ben-Elijahu je takođe otkrio da se blokiranjem ovih hormona može dugoročno povećati postoperativna stopa preživljavanja od raka kod životinja, čak 200 do 300 procenata.
Stimulacija imunog sistema neposredno pre operacije i sprečavanje njegove supresije (potiskivanja) može da obezbedi mogućnost imuniteta da iskoreni ostatke od raka nakon hirurškog uklanjanja primarnog tumora, i to pre nego što ovi ostaci ponovo postanu otporni na imunitet..
“Jačanjem imunog sistema i blokiranjem njegovog potiskivanja, izazvanog psihološkim i fiziološkim stresom, počevši na dan ili dva pre operacije, a zatim tokom i posle operacije, možemo da obezbedimo da pacijent produži život i potencijalno mu povećamo šanse za dugoročnije preživljavanje”, zaključuje dr Ben-Elijahu..
Važno je da taj momenat stimulacije imuniteta neposredno pre operacije shvate i pacijenti i svi oni koji na direktan ili indirektan način učestvuju u pravovremenom planiranju lečenja obolelog.
Odnos mozga i imuniteta
Imuni sistem i mozak razgovaraju jedan s drugim pomoću signalnih puteva i to su dva glavna adaptivna sistema u telu. Dva osnovna puta uključena u ovu unakrsnu komunikaciju su hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežna (HPA) osa i simpatički nervni sistem (SNS). Aktivacija SNS-a tokom imunog odgovora ima za cilj da lokalizuje inflamatorni odgovor.
Upala obično predstavlja način na koji zdravo telo postupa sa oštećenim tkivom, tako što ćelije na mestu infekcije ili povrede proizvode hemikalije signalizatore koje se zovu citokini. Oni privlače ostale ćelije imuniteta na lice mesta i pomažu im da se oporave. Citokini takođe putuju do mozga i odgovorni su za izazivanje ponašanja karakterističnog za slučaj bolesti. Otkriveno je da preterana proizvodnja citokina izlaže ljude većem riziku od bolesti uzrokovanih starenjem. Aktivnost citokina takođe utiče na vezu stresa i depresije.
Primarni telesni sistem za upravljanje stresom je HPA osa. Ona reaguje na fizički i mentalni izazov da se održi ravnoteža u delu za kontrolu nivoa kortizola u telu. Disregulacija HPA ose implicira brojne bolesti povezane sa stresom, tako da različiti izazivači stresa i njihovo trajanje mogu oblikovati odgovor HPA ose. Njena aktivnost isprepletana je sa citokinima, tako što inflamatorni citokini stimulišu adrenokortikotropni hormon (ACTH) i lučenje kortizola, dok zauzvrat glukokortikoidi potiskuju sintezu proinflamatornih citokina.
Molekuli koji se nazivaju proinflamatornim citokinima su interleukin-1 (IL-1), interleukin-2 (IL-2), interleukin-6 (IL-6), interleukin-12 (IL-12), interferon-gama (IFN -Gama) i faktor nekroze tumora-alfa (TNF-alfa) mogu da utiču na rast mozga kao i na neuronsku funkciju. Regulacija citokina u funkciji hipotalamusa je aktivna oblast istraživanja za lečenje poremećaja povezanih sa anksioznošću.
Citokini posreduju i kontrolišu imune i inflamatorne odgovore. Kompleks interakcija postoji između citokina, upale i adaptivnih odgovora u održavanju ravnoteže. Kao odgovor na stres, zapaljenska reakcija je od ključnog značaja za opstanak. Sistemska zapaljenska reakcija dovodi do stimulacije četiri glavna programa:
- faza akutne reakcije
- ponašanje uzrokovano bolešću
- bol
- stresni odgovor
Svi oni uslovljeni su HPA osom i SNS-om. Uobičajene ljudske bolesti kao što su alergija, autoimunitet, hronične infekcije i sepsa odlikuju se disregulacijom proinflamatornih nasuprot antiinflamatornih citokina.
Nedavne studije pokazuju da se procesi proinflamatornih citokina odvijaju tokom depresije, manije i bipolarnog poremećaja, pored autoimune preosetljivosti i hroničnih infekcija.
Hronično lučenje hormona stresa, glukokortikoida i kateholamina, kao rezultat bolesti može smanjiti efekat neurotransmitera, uključujući serotonin, norepinefrin i dopamin ili drugih receptora u mozgu, što dovodi do disregulacije neurohormona. Pod stimulacijom, norepinefrin se oslobađa iz simpatičkih nervnih završetaka u organima i cilja imune ćelije ispoljavajući se kroz adrenoreceptore. Kroz podsticanje ovih receptora, lokalno oslobođeni norepinefrin ili cirkulišući kateholamini poput epinefrina, utiču na protok limfocita, cirkulaciju i proliferaciju, moduliraju proizvodnju citokina i funkcionalnu aktivnost različitih limfocitnih ćelija.
Glukokortikoidi takođe inhibiraju dalje lučenje kortikotropin-oslobađajućeg hormona (CRH) iz hipotalamusa i adrenokortikotropnog hormona (ACTH) iz hipofize. Pod određenim uslovima, hormoni stresa mogu olakšati upalu kroz indukciju signalnih puteva i kroz aktiviranje kortikotropin-oslobađajućeg hormona.
Ove abnormalnosti i neuspeh adaptivnih sistema da reše upalu utiču na blagostanje pojedinca, uključujući parametre ponašanja, kvalitet života i sna, kao i indikatore metaboličkog i kardiovaskularnog sistema, razvijajući se u “sistemsku antiinflamatornu povratnu informaciju” i/ili u “hiperaktivnost” lokalnih proinflamatornih faktora koji mogu da doprinesu patogenezi bolesti.
Ove sistemske neuroinflamacije i neuroimune aktivacije pokazale su da igraju ulogu u etiologiji raznovrsnih neurodegenerativnih poremećaja kao što su Parkinsonova i Alchajmerova bolest, multipla skleroza ili demencija povezana s AIDS-om. Međutim, citokini i hemokini moduliraju funkciju centralnog nervnog sistema u odsustvu otvorenih imunoloških, fizioloških ili psiholoških izazova.
Razumevanje uticaja stresa na funkciju imuniteta
Smatra se da stres utiče na funkciju imunog sistema putem emocionalnih i bihevioralnih manifestacija, kao što su anksioznost, strah, napetost, bes i tuga, ali i fizioloških promena poput srčanog ritma, krvnog pritiska i znojenja. Sve ove promene korisne su ako su ograničenog trajanja, ali kada je stres hroničan, sistem nije u stanju da održi ravnotežu.
U jednoj od ranijih naučnih studija, objavljenoj 1960. godine, ispitanici su nabeđeni da veruju kako su slučajno izazvali ozbiljne povrede kod svojih pratilaca tako što su zloupotrebili eksploziv. Od tada, decenije istraživanja rezultirale su u dve velike metaanalize, koje su pokazale konzistentnu imunu disregulaciju kod zdravih ljudi koji su doživeli stres.
U prvoj metaanalizi, koju su uradili Herbert i Koen 1993. godine, pregledano je 38 studija stresnih događaja i imunološke funkcije kod zdravih odraslih osoba. Među njima su bile studije akutnih laboratorijskih izazivača stresa (npr. određeni zadaci u vezi sa govorom), kratkoročnih prirodnih izazivača stresa (npr. lekarski pregledi) i dugoročnih prirodnih izazivača stresa (npr. razvod, težak gubitak, starateljstvo, nezaposlenost). Dvojica naučnika pronašla su konzistentna, stresom prouzrokovana povećanja broja ukupnih belih krvnih ćelija, kao i smanjenja broja T pomoćnih ćelija, regulatornih T ćelija, citotoksičnih T ćelija, B limfocita i NK ćelija (ćelija prirodnih ubica). Takođe, oni su primetili i stresom prouzrokovana smanjenja funkcije NK i T ćelija, kao i proliferativne odgovore T ćelija na fitohemaglutitin (PHA) i konkanavalin A (Con A). Ovi efekti pokazali su se konzistentnim za kratkoročne i dugoročne prirodne izazivače stresa, ali ne i za laboratorijske.
U drugoj metaanalizi, koju je uradio Zorilja sa saradnicima 2001. godine, korišćena je ista procedura za izbor studija kao kod metaanalize Herberta i Koena. Oni su analizirali 75 studija izazivača stresa i ljudskog imuniteta. Prirodni izazivači stresa bili su povezani sa povećanjem broja cirkulišućih neutrofila, a smanjenjem broja i procenata ukupnih T ćelija i T pomoćnih ćelija, kao i smanjenjem procenata NK ćelija i citotoksičnih T ćelija. Oni su ponovili Herbertov i Koenov nalaz koji se tiče proliferacije T ćelija na fitohemaglutitin (PHA) i konkanavalin A (Con A).
Komunikacija mozga i imunog sistema
- Podsticanje moždane mreže menja imunitet (životinje pod stresom menjaju imuni sistem)
- Oštećenje moždane hemisfere menja imunitet
- Imune ćelije proizvode citokine koji deluju na centralni nervni sistem
- Imune ćelije reaguju na signale iz centralnog nervnog sistema
Komunikacija neuroendokrinog i imunog sistema
- Glukokortikoidi i kateholamini utiču na imune ćelije
- Endorfini iz hipofize i srži nadbubrežne žlezde deluju na imuni sistem
- Aktivnost imunog sistema je u korelaciji sa neurohemijskim i neuroendokrinim aktivnostima moždanih ćelija
Odnos glukokortikoida i imunog sistema
- Antiinflamatorni hormoni koji povećavaju odgovor organizma na izazivače stresa
- Sprečavaju preteranu reakciju sopstvenog sistema odbrane organizma
- Regulatori su imunog sistema
- Izazivaju rast ćelija, njihovu proliferaciju i diferencijaciju
- Uzrokuju imunosupresiju
- Suzbijaju adheziju (prianjanje) ćelija, prezentaciju antigena, hemotaksu i citotoksičnost
- Povećavaju apoptozu
Kortikotropin-oslobađajući hormon (CRH)
Oslobađanje kortikotropin-oslobađajućeg hormona iz hipotalamusa je pod uticajem stresa. Izazivači stresa koji povećavaju oslobađanje CRH potiskuju funkciju imunog sistema i obrnuto, izazivači stresa koji potiskuju CRH povećavaju mogućnosti imuniteta.
- CRH je glavni regulator hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežne (HPA) ose
- CRH reguliše izlučivanje adrenokortikotropnog hormona (ACTH)
- CRH je široko rasprostranjen u mozgu i periferiji
- CRH reguliše delovanje autonomnog nervnog sistema i imunog sistema
Stres, ishrana i upalni procesi
Visok nivo u telu predstavlja središte mnogih bolesti. Kardiovaskularne bolesti, rak i dijabetes zajedno se svrstavaju u uzroke skoro 70 odsto svih smrtnih slučajeva u SAD. Upala je zajednička spona svih ovih bolesti, a ona je takođe povezana i sa mnogim autoimunim bolestima, kao i sa nekim problemima mentalnog zdravlja.
Načini ishrane koji podstiču zapaljenske procese su puni rafiniranog skroba, šećera i trans-masti. Rafinisani skrob i šećer mogu da izmene nivoe glukoze u krvi, tako da hiperglikemija koja se javi posle jela može da poveća proizvodnju slobodnih radikala, kao i proinflamatornih citokina. Da bi se izbegla upala, pa stoga i mnoge bolesti, potrebno je da ishrana obiluje omega-3 i omega-6 masnim kiselinama, kao i prirodnim antioksidantima. Omega-3 masne kiseline koje se nalaze u ribljem ulju, avokadu ili goveđem mesu, obuzdavaju proizvodnju eikosanoida koji podstiču rast nivoa.
Studija obavljena u Kini otkrila je da je manji unos omega-6 masnih kiselina povezan sa smanjenjem proizvodnje citokina, pokazavši značajan inverzni odnos između godišnje potrošnje ribe i depresije. Što se više ribe pojede, to je niža prevalenca ozbiljne kliničke depresije.
Živac lutalac ili pneumogastrični živac (lat. nervus vagus) uključen je u varenje, apsorpciju i metabolizam hranljivih materija. Nezdrava hrana, stres i depresija imaju negativne efekte na aktiviranje ovog živca. To pokazuje da postoji direktna korelacija između mozga i stomaka, jer stres otežava važne trbušne aktivnosti.
Stres utiče na izbor hrane koju unosimo i tako povećava otpornost. Takođe, stres povećava neadekvatne metaboličke reakcije na nezdrave obroke, što utiče na raspoloženje i proinflamatorne odgovore na izvore stresa. Zato je poželjno izbegavanje stresa kod kuće ili na radnom mestu kako bi se pridobilo najviše moguće od hranljivih materija unetih iz hrane.
Minimiziranje hrane koja izaziva zapaljenja i unos vitalnih hranjivih materija kao što su masne kiseline i antioksidanti, ne samo da su od pomoći u izbegavanju bolesti, već pružaju optimalan život, koji će dozvoliti da telo i um dođu do novih neslućenih visina.